ИСТОРИЈА
Кратак историјски преглед
ПЕТРОВАЦ НА МЛАВИ
На вратима Хомоља, у долини заласка сунца, у подножју караулског брда, некада су биле „бугарске шуме“ и овај део, где је сада варош, обрастао травама „петровац“ и „пеновац“. „Петровац“ је лековита трава знана људима као лек у оним временима као и сада. У време кеда ветрови ковитлају и пустоше Шетоње и Ждрело, овде је тишина. Када је у планини све завејао снег, овде га нема. Он траје када се пође од Рашанца и настане Стиг. Петровац има своју климу, своје погодности живота и лепоту која је за утеху свима који се радују своме уточишту. Благо свима онима којима га залазак сунца дарива.
Раније станиште наших предака било је у пределу Деоница, које се свакако звало Делница, као што је и насеобина била Свилне. Деонице, Свилне и планина Вулкан губе „л“. Појава је у нашем језику знана већином, али не до краја. Насеобина је била изнад „римског пута“ који се у каснијем времену звао „турски пут“ или „цариградски“ који је био део чувеног пута „Виа милитарис“. Римске легије су овуда ишле из Виминациума на Дунаву према Гамзиграду и „Виа Игнатиа“ чије се име и данас чува у Солуну. На томе путу био је римски каструм, утврђење чије су развалине у близини Великог Лаола. Цигле су разнете и употребљене за нову градњу, а имале су ознаку IV Флавијеве легије. Тај каструм је бло величине као онај у Бечу који се и данас чува.
Ислужени римски легионари су били настањени у пределу Ждрела и Шетоња, ту су имали своје летњиковце. У пределу велике шуме која је била тамна и велика као време у насеобини Ждрела које је преузело име држан је у заточеништву бугарски краљ.
Остаци велике цркве св. Тројице и још неких цркава казују да је то било велико средиште духовног живота, а вероватно и гробна места од којих је остало само гробље поред пута за стрелиште, грађено у новије време. Челни део планине Вукан како се данас зове, краси велики уклесани крст који је велика непознаница о томе ко је њега сачинио и како, на тој висини. Овуда су пролазили Фридрих Барбароса и Темплари, многе војске, (путописци) Феликс Каниц и Јоаким Вујић. У њиховим делима се не спомињу наше насеобине вароши јер је била с друге стране Млаве и преко шуме, а њихов пут је ишао правцем Црљенац - Рановац, који је имао своје карауле. Позната је само ова крај које се зачело гробље после погибије кмета Рашка.
Ова се караула спомиње као место „Стража“ у време Карађорђа који је долазио у овај крај. Барутане у „стражи“ и „страгарима“ су биле део стратегије устанка. Пауљ Матејић, војвода из Мелнице је водио бригу за овај крај и водио Млављане на Чегар. У време битке и погибије Млављани су били са Матејићем доследни и храбри, нису напустили бојиште Чегра када су се „Скарале српске старешине и када је пропало све“ према запису калуђера.
Караула је иначе, на врху Белог брда и највиша је кота са које се у данима који су погодни могу да виде Авала, Рудник, Букуља и како се иде према југу Јухор. У време II светског рата Немци су имали свој одашиљач радио станице која је била у Петровцу у просторијама Женске радничке школе и простору сточне пијаце која је била испред ње и поред Млаве.
У пределу Забрана на изласку из Лудог поља које је са својом историјом и легендом, до скора се налазио остатак некадашње шуме.
Запис у порти цркве као и онај у подножју Белог брега сведоче некадашње постојање шуме. Исто тако и храст у дворишту основне школе и онај на гробљу на коме је био разапет Рашко, храст у дворишту домаћина у Стануловцу.
Трагови утврђења, остаци Дрмана и Куделина, легенде о Јерини и јелинском гробљу у Кнежици, прича о Кнежици која је била знана по лепоти и богатству. Бројне цркве у пределу Каменова поред Млаве. Очувани манастири Витовница и Горњак. Присутност Краља Милутина и Драгутина, Кнеза Лазара и његове Милице… траг да је Милутин сребром из својих рудника који су били у Вителници (Витовници) даривао улазна врата у цркви Светог Николе у Барију. Врата су од тог сребра. Најновији глас из Јерменије да се тамо чува уговор који је сачинио св. Сава за градњу манастира, па тако ова велика тековина из прошлости почиње да бива још старија и наводи на питања о томе која је још црква била на томе месту.
У време велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем ишло се овим крајем. Чарнојевић затекне манастир Брадачу у рушевинама и са књигама које су ту биле, узме Јеванђеље и понесе са собом и запише место и време када је нађено с молбом да се једнога дана врати манастиру. Ово Јеванђеље је у Пећкој патријаршији. Страдања и неукост су нам одувек писутна обележја, али и битка и књига. Зна се да је Преписивач Макарије, када су упали Татари и опустошили манастир крај Голубца, отишао у Благовештенски манастир у Ждрелу да преписује књиге. Преписивачница је била у пећини која се и данас чува крај остатака Благовештенске цркве преко које је прешла нова траса пута. Преписивачница и старија и већа од оне која је у Ресави била. Татари су и довде дошли и опустошили Епархију Браничева и овај манастир, преко кога иде пут. Реконструкција пута вршена је у време Милана Обреновића а на њој је радио инжењер Светозар Машин, Драгин муж. Драга Машин је боравила у Петровцу и возила велосипед, тако се звао точак (бицикл).
Када јој је погинуо муж, сахранила га је на Караулском гробљу и заувек отишла у историју и своју погибију.
Некада је у Петровцу боравио Кнез Милош и преноћио у кући Јефрема Ђорића, која је била највећа и најпримеренија великом госту. Кућа постоји и сада . Краљ Александар је прошао кроз Петровац на путу за Брестовачку бању. Краљица Марија је посетила Горњак. Дошла је аутомобилом којим је сама управљала и у друштву свога ађутанта и пратиље. Дошла је из Благојевог камена и Нереснице где је имала своју кућу. Молила је да за тренутак остане сама у манстиру. Ишла је путем који води од Кучева и Кучајне. Био је пост у то време пред Велику Гoспојину, ручала је мало рибе и попила мало вина. Када је села за волан, ађјутант је пршао Живки Селинкић, Секи Трифунац и Ружи Тоскић и пружио новац за ручак:
„Краљица не може да руча бесплатно“, рекао је и захвалио се много. Краљица је имала леп дан, а чланице „Кола српских сестара“ које су биле домаћин, остале су у великом ћутању. Само је Ката Радикалка питала да ли нису направиле неку бруку.
Краљица је обећала још један долазак који је остао неостварен због догађаја који су уследили пред рат.
Занимљиво је да се спомену попришта ратова на овом тлу која остају незабележена у историји. Да и не говоримо о страдању и патњама народа овога краја што се никада није гледало ни видело. У времена Римљана спомиње се убиство легионара по имену Корсо. Битка с Турцима у Лудом пољу, Битка у клисури, Битка код Рашанца и Орљева у време повлачења српске војске према Морави и југу. Војници овог краја су били на Дунаву а мајке су пешице ишле с торбом да виде своје синове. Зна се да је то учинила Спасенија Милић и касније сачекала да се после пробоја солунског фронта један син врати без руке, а други је остао у заједничкој гробници на Зејтинлику. У време другог светског рата биле су битке и погибије на обе стране поларизованих снага отпора. У време док је овде стационирана огромна војна снага са обележјем оних који су били у згради онсовне школе 42932 Ц у време прославе Хитлеровог рођендана, на трибини која је била на улазу у стару пошту био је Фон Лер, испред огромне фирерове слике која је била на платну и покривала цео челни део зграде.
Пред рат је у Петровцу неко време боравио Врангел, заповедник белих у време руске револуције. Био је смештен у хотелу „Бајлони“. Пошто је краљ Александар поверио јавне радове Русима избеглим из своје домовине.
У нашем крају у овом пределу Млаве боравиле су и многе личности неко време, несрећне војске, а била су и многа страдања народа. Писале су неке наше новине о значајној посети из Израела а тај важни човек је говорио да је као дете за време рата живео у Петровцу на Млави. Отуда зна српски. Ми смо били деца и ишли смо у школу и знали за та два брата која су живели на брду код Милете Срејића и силазили до школе, као Јевреји, дошли однекуда. Сви смо знали, а нико није никада ништа рекао. После рата су отишли у Израел, који је настајао као држава. Милета Срејић је живео свој осамљенички живот до краја. Варош је била и бомбардована за време рата и паљена. Многи наши суграђани су настањивали познате логоре. Некад се увек о невољама рата говорило само у односу на неке друге крајеве који су били познати као револуционарни.
Без обзира на идејна опредељења и нека обележја борбе, страдања нашег света одавде су једна чињеница. 1945. године је отворен пети разред више гимназије а онда идуће године су били пети и шести разред. Онда је настала пауза и тек после две године уведен је седми разред, па онда и осми и матура. Гимазија је била од значаја јер се школовао први кадар који ће имати значајну улогу у развоју. Пораст писмености, први инжењери из овог краја, лекари. У каснијем времену са изласком наших људи у свет са великим радним еланом и способношћу све врсте послова и с тим у вези, сва градња и промена начина живљења од значаја су за укупно стање. Али, нама остаје да се вратимо ономе што смо били са својим њивама, виноградарством, сточарством, трговином и извозом. Културу у земљама у којима раде наши људи бележе села, саобраћајнице, начин живљења у селу. Ми морамо да знамо да смо пољопривредна земља и да онај ко производи оно што се троши свакога дана, хлеб, може да буде богат. Таква схватања су некада била богохулна и кулачка, што је била грешка.
Са свим што се данас има и зна, са свим оним што се може новцем, овај крај може да зађе у подухвате невиђене снаге ума и зараде.
Као и увек потребна је само организација у токовима стања свести и морала.
И, ево неколико слика које могу да буду прича. Када буде у јесен сви плодови нису скупљени, биље, траве, дивљи плодови, плодови у воћњацима …
Сељаци држе своју робу на пијаци, враћају се кући или бацају у Млаву. Нико не откупљује… најисплативије ствари су код нас неисплативе. Многе наше воде на околним изворима дуж Бистрице и Ждрела су као оне које се флаширане продају.
Топла вода која потврђује постојање вулкана који се давно угасио. Предели изнад Везичева који су као златиборски али су пусти и занемарени од свих. Велике могућности које даје природа, плодно тле и клима са великом вољом да се нешто створи велико и значајно и да буде успех човека и радост живота. Овај предео је сан о рајском виђењу благодети и доброте. Крај у коме су сви добродошли и сви увек налазили своје уточиште. Земља и народ који је издржао све и нахранио свакога а лепотом даривао радост живота.
Проф. Бранко Лазић
ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ПЕТРОВЦА ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Општина Петровац налази се у средњем току реке Млаве, обухвата 33 села на површини око 670 км2 . На истоку и југу омеђена је Хомољским планинама, на северу се граничи са стишком равницом а на западу је Сопотска греда.
Конфигурација терена и обиље воде били су пресудни за настањивање овог простора од најранијих времена. Према тефтеру арачком из 1820. године нахија пожаревачка имала је тада у свом саставу седам кнежева и то: моравску, млавску, голубачку, кнежевину Омоље (Хомоље), Звижд, Пек, и кнежевину Рам. Варош Пожаревац припадала је кнежевини моравској, а село Свине у чијем ће земљишном атару касније постати село Петровац, припадало је кнежевини Млави.
Село Свине било је насељено чисто српским становништвом, домородцима и досељеницима. 1827. године у селу је било 67 домаћинстава које се бавило земљорадњом и сточарством а налазило се при брду са леве стране Млаве, и по броју домова издвајало се у групу од пет највећих села у млавској кнежевини.
Земљишни атар и привредне површине простирале су се на обе реке Млаве.
Баш због тога, испод села на Млави је саграђен мост преко којег су становници Свине прелазили и обрађивали земљу на десној страни реке. На том простору, са десне стране Млаве, наспрам Свине, постало је село Петровац 1860. године, и то првенствено због потребе администрације кнежевине Србије: да се ту створи управно седиште власти за цео крај око реке Млаве. Иначе, Петровац је добио име по државном саветнику Петровићу, пријатељу кнеза Милоша Обреновића.
Становници Свине напуштали су старо село и настањивали се на десној обали Млаве, где су формирали ново село Петровац.
Залагањем мештана и црквене општине 1869. године подигнута је и освећена Вазнесењска црква, јер је то био један од услова да се Петровац прогласи варошицом.
Молбом од 19.1.1871.године 128 петровчана је тражило од Министарства унутрашњих дела да се Петровац прогласи варошицом. Указ о проглашењу Петровца за варошицу потписао је кнез Милан Обреновић 14.5.1873. године.
У формирању и развоју Петровца велику улогу је имала развијена занатска и трговачка делатност. Најбројније занатлије тога времена су: абаџије, ћурчије, терзије, обућари, пекари и т.д. Балкански ратови и I св. рат одразили су се на даљи развој Петровца. Упркос томе, занати и трговине се и даље развијају, а овај период карактерише и богат културно – забавни живот у месту. Организован је већи број забава, приредби, у чијој је реализацији истакнуто место заузимало чувено петровачко – певачко друштво « Зора» и дилетантцко позориште које је давало запажене представе. Основна школа била је једна од стубова културног живота варошице, учитељи и грађани Петровца били су чланови певачког друштва «Зора», Гимнастичког друштва «Соко», Позоришног дилетантцког друштва «Млава». Са изградњом виционалне железнице 1912. године, Петровац још брже напредује и постаје важно тржиште за жито, стоку и живину. На његову пијацу сем пожаревачких долазе и страни трговци. Пре II св. рата било је 57 трговачких и 72 занатске радње.
Петровац доживљава свој даљи развој који се огледа у неговању занатства, трговине, школства, подизању културних и других институција, тако да је четрдесетих година ХХ века постао угледна српска варошица.
