Kratak istorijski pregled

PETROVAC NA MLAVI

Na vratima Homolja, u dolini zalaska sunca, u podnožju karaulskog brda, nekada su bile „bugarske šume“ i ovaj deo, gde je sada varoš, obrastao travama „petrovac“ i „penovac“. „Petrovac“ je lekovita trava znana ljudima kao lek u onim vremenima kao i sada. U vreme keda vetrovi kovitlaju i pustoše Šetonje i Ždrelo, ovde je tišina. Kada je u planini sve zavejao sneg, ovde ga nema. On traje kada se podje od R?šanca i nastane Stig. Petrovac ima svoju klimu, svoje pogodnosti života i lepotu koja je za utehu svima koji se raduju svome utočištu. Blago svima onima kojima ga zalazak sunca dariva.
Ranije stanište naših predaka bilo je u predelu Deonica, koje se svakako zvalo Delnica, kao što je i naseobina bila Svilne. Deonice, Svilne i planina Vulkan gube „l“. Pojava je u našem jeziku znana većinom, all ne do kraja. Naseobina je bila iznad „rimskog puta“ koji se u kasnijem vremenu zvao „turski put“ ili „carigradski“ koji je bio deo čuvenog puta „Via militaris“. Rimske legije su ovuda išle iz Viminaciuma na Dunavu prema Gamzigradu i „Via Ignatia“ čije se ime i danas čuva u Solunu. Na tome putu bio je rimski kastrum, utvrdjenje čije su razvaline u blizini Velikog Laola. Cigle su raznete i upotrebljene za novu gradnju, a imale su oznaku IV Flavijeve legije. Taj kastrum je blo veličine kao onaj u Beču koji se i danas čuva.
Isluženi rimski legionari su bill nastanjeni u predelu Ždrela i Šetonja, tu su imali svoje letnjikovce. U predelu velike šume koja je bila tamna i velika kao vreme u naseobini Ždrela koje je preuzelo ime držan je u zatočeništvu bugarski kralj.
Ostaci velike crkve sv. Trojice i još nekih crkava kazuju da je to bilo veliko središte duhovnog života, a verovatno i grobna mesta od kojih je ostalo samo groblje pored puta za strelište, gradjeno u novije vreme. Čelni deo planine Vukan kako se danas zove, krasi veliki uklesani krst koji je velika nepoznanica o tome ko je njega sačinio i kako, na toj visini. Ovuda su prolazili Fridrih Barbarosa i Templari, mnoge vojske, (putopisci) Feliks Kanic i Joakim Vujić. U njihovim delima se ne spominju naše naseobine varoši jer je bila s druge strane Mlave i preko šume, a njihov put je išao pravcem Crljenac - Ranovac, koji je imao svoje karaule. Poznata je samo ova kraj koje se začelo groblje posle pogibije kmeta Raška.
Ova se karaula spominje kao mesto „Straža“ u vreme Karadjordja koji je dolazio u ovaj kraj. Barutane u „straži“ i „stragarima“ su bile deo strategije ustanka. Paulj Matejić, vojvoda iz Melnice je vodio brigu za ovaj kraj i vodio Mlavljane na Čegar. U vreme bitke i pogibije Mlavljani su bili sa Matejićem dosledni i hrabri, nisu napustili bojište Čegra kada su se „Skarale srpske starešine i kada je propalo sve“ prema zapisu kaludjera.
Karaula je inače, na vrhu Belog brda i najviša je kota sa koje se u danima koji su pogodni mogu da vide Avala, Rudnik, Bukulja i kako se ide prema jugu Juhor. U vreme II svetskog rata Nemci su imali svoj odašiljač radio stanice koja je bila u Petrovcu u prostorijama Ženske radničke škole i prostoru stočne pijace koja je bila ispred nje i pored Mlave.
U predelu Zabrana na izlasku iz Ludog polja koje je sa svojom istorijom i legendom, do skora se nalazio ostatak nekadašnje šume.
Zapis u porti crkve kao i onaj u podnožju Belog brega svedoče nekadašnje postojanje šume. Isto tako i hrast u dvorištu osnovne škole i onaj na groblju na kome je bio razapet Raško, hrast u dvorištu domaćina u Stanulovcu.
Tragovi utvrdjenja, ostaci Drmana i Kudelina, legende o Jerini i jelinskom groblju u Knežici, priča o Knežici koja je bila znana po lepoti i bogatstvu. Brojne crkve u predelu Kamenova pored Mlave. Očuvani manastiri Vitovnica i Gornjak. Prisutnost Kralja Milutina i Dragutina, Kneza Lazara i njegove Milice… trag da je Milutin srebrom iz svojih rudnika koji su bili u Vitelnici (Vitovnici) darivao ulazna vrata u crkvi Svetog Nikole u Bariju. Vrata su od tog srebra. Najnoviji glas iz Jermenije da se tamo čuva ugovor koji je sačinio sv. Sava za gradnju manastira, pa tako ova velika tekovina iz prošlosti počinje da biva još starija i navodi na pitanja o tome koja je još crkva bila na tome mestu.
U vreme velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem išlo se ovim krajem. Čarnojević zatekne manastir Bradaču u ruševinama i sa knjigama koje su tu bile, uzme Jevandjelje i ponese sa sobom i zapiše mesto i vreme kada je nadjeno s molbom da se jednoga dana vrati manastiru. Ovo Jevandjelje je u Pećkoj patrijaršiji. Stradanja i neukost su nam oduvek pisutna obeležja, ali i bitka i knjiga. Zna se da je Prepisivač Makarije, kada su upali Tatari i opustošili manastir kraj Golubca, otišao u Blagoveštenski manastir u Ždrelu da prepisuje knjge. Prepisivačnica je bila u pećini koja se i danas čuva kraj ostataka Blagoveštenske crkve preko koje je prešla nova trasa puta. Prepisivačnica i starija i veća od one koja je u Resavi bila. Tatari su i dovde došli i opustošili Eparhiju Braničeva i ovaj manastir, preko koga ide put. Rekonstrukcija puta vršena je u vreme Milana Obrenovića a na njoj je radio inženjer Svetozar Mašin, Dragin muž. Draga Mašin je boravila u Petrovcu i vozila velosiped, tako se zvao točak (bicikl).
Kada joj je poginuo muž, sahranila ga je na Karaulskom groblju i zauvek otišla u istoriju i svoju pogibiju.
Nekada je u Petrovcu boravio Knez Miloš i prenoćio u kući Jefrema Djorića, koja je bila najveća i najprimerenija velikom gostu. Kuća postoji i sada . Kralj Aleksandar je prošao kroz Petrovac na putu za Brestovačku banju. Kraljica Marija je posetila Gornjak. Došla je automobilom kojim je sama upravljala i u društvu svoga adjutanta i pratilje. Došla je iz Blagojevog kamena i Neresnice gde je imala svoju kuću. Molila je da za trenutak ostane sama u manstiru. Išla je putem koji vodi od Kučeva i Kučajne. Bio je post u to vreme pred Veliku Gpspojinu, ručala je malo ribe i popila malo vina. Kada je sela za volan, ađjutant je pršao Živki Selinkić, Seki Trifunac i Ruži Toskić i pružio novac za ručak:
„Kraljica ne može da ruča besplatno“, rekao je i zahvalio se mnogo. Kraljica je imala lep dan, a članice „Kola srpskih sestara“ koje su bile domaćin, ostale su u velikom ćutanju. Samo je Kata Radikalka pitala da li nisu napravile neku bruku.
Kraljica je obećala još jedan dolazak koji je ostao neostvaren zbog dogadjaja koji su usledili pred rat.
Zanimljivo je da se spomenu poprišta ratova na ovom tlu koja ostaju nezabeležena u istoriji. Da i ne govorimo o stradanju i patnjama naroda ovoga kraja što se nikada nije gledalo ni videlo. U vremena Rimljana spominje se ubistvo legionara po imenu Korso. Bitka s Turcima u Ludom polju, Bitka u klisuri, Bitka kod Rašanca i Orljeva u vreme povlačenja srpske vojske prema Moravi i jugu. Vojnici ovog kraja su bili na Dunavu a majke su pešice išle s torbom da vide svoje sinove. Zna se da je to učinila Spasenija Milić i kasnije sačekala da se posle proboja solunskog fronta jedan sin vrati bez ruke, a drugi je ostao u zajedničkoj grobnici na Zejtinliku. U vreme drugog svetskog rata bile su bitke i pogibije na obe strane polarizovanih snaga otpora. U vreme dok je ovde stacionirana ogromna vojna snaga sa obeležjem onih koji su bili u zgradi onsovne škole 42932 C u vreme proslave Hitlerovog rodjendana, na tribini koja je bila na ulazu u staru poštu bio je Fon Ler, ispred ogromne firerove slike koja je bila na platnu i pokrivala ceo čelni deo zgrade.
Pred rat je u Petrovcu neko vreme boravio Vrangler, zapovednik belih u vreme ruske revolucije. Bio je smešten u hotelu „Bajloni“. Pošto je kralj Aleksandar poverio javne radove Rusima izbeglim iz svoje domovine.
U našem kraju u ovom predelu Mlave boravile su i mnoge ličnosti neko vreme, nesrećne vojske, a bila su i mnoga stradanja naroda. Pisale su neke naše novine o značajnoj poseti iz Izraela a taj vazni čovek je govorio da je kao dete za vreme rata živeo u Petrovcu na Mlavi. Otuda zna srpski. Mi smo bill deca i išli smo u školu i znali za ta dva brata koja su živeli na brdu kod Milete Srejica i silazili do škole, kao Jevreji, došli odnekuda. Svi smo znali, a niko nije nikada ništa rekao. Posle rata su otišli u Izrael, koji je nastajao kao država. Mileta Srejić je živeo svoj osamljenički život do kraja. Varoš je bila i bombardovana za vreme rata i paljena. Mnogi naši sugradjani su nastanjivali poznate logore. Nekad se uvek o nevoljama rata govorilo samo u odnosu na neke druge krajeve koji su bili poznati kao revolucionarni.
Bez obzira na idejna opredeljenja i neka obeležja borbe, stradanja našeg sveta odavde su jedna činjenica. 1945. godine je otvoren peti razred više gimnazije a onda iduće godine su bili peti i šesti razred. Onda je nastala pauza i tek posle dve godine uveden je sedmi razred, pa onda i osmi i matura. Gimazija je bila od značaja jer se školovao prvi kadar koji će imati značajnu ulogu u razvoju. Porast pismenosti, prvi inženjeri iz ovog kraja, lekari. U kasnijem vremenu sa izlaskom naših ljudi u svet sa velikim radnim elanom i sposobnošću sve vrste poslova i s tim u vezi, sva gradnja i promena načina življenja od značaja su za ukupno stanje. Ali, nama ostaje da se vratimo onome što smo bili sa svojim njivama, vinogradarstvom, stočarstvom, trgovinom i izvozom. Kulturu u zemljama u kojima rade naši ljudi beleže sela, saobraćajnice, način življenja u selu. Mi moramo da znamo da smo poljoprivredna zemlja i da onaj ko proizvodi ono što se troši svakoga dana, hleb, može da bude bogat. Takva shvatanja su nekada bila bogohulna i kulačka, što je bila greška.
Sa svim što se danas ima i zna, sa svim onim što se može novcem, ovaj kraj može da zadje u poduhvate nevidjene snage uma i zarade.
Kao i uvek potrebna je samo organizacija u tokovima stanja svesti i morala.
I, evo nekoliko slika koje mogu da budu priča. Kada bude u jesen svi plodovi nisu skupljeni, bilje, trave, divlji plodovi, plodovi u voćnjacima …
Seljaci drže svoju robu na pijaci, vraćaju se kući ili bacaju u Mlavu. Niko ne otkupljuje… najisplativije stvari su kod nas neisplative. Mnoge naše vode na okolnim izvorima duž Bistrice i Ždrela su kao one koje se flaširane prodaju.
Topla voda koja potvrđuje postojanje vulkana koji se davno ugasio. Predeli iznad Vezičeva koji su kao zlatiborski ali su pusti i zanemareni od svih. Velike mogućnosti koje daje priroda, plodno tle i klima sa velikom voljom da se nešto stvori veliko i značajno i da bude uspeh čoveka i radost života. Ovaj predeo je san o rajskom viđenju blagodeti i dobrote. Kraj u kome su svi dobrodošli i svi uvek nalazili svoje utočište. Zemlja i narod koji je izdržao sve i nahranio svakoga a lepotom darivao radost života.

Prof. Branko Lazić